Svedoci smo globalne pandemije korona virusa i samim tim i novonastale vanredne situacije i u našoj zemlji. Prva osećanja koja se javljaju kod ljudi su u prvoj liniji poricanje, ruganje, izvrtanje cele situacije u humoristički kontekst, a potom dolaze osvešćivanje, strah i panika. Upravo epidemija panike predstavlja jednu od ljudskih sklonosti prekomernog tumačenja opasnosti uopšte, da ne govorimo o socijalnim, ekonomskim i psihološkim rizicima koje izaziva upravo epidemija panike. U poslednje nedelju i po dana strah je naglo eskalirao, i postalo je teško ponuditi uveravajuće vesti bez prenošenja lažnih nada, koje bi ionako ugrožene ljude mogle dodatno ugroziti. Panika i razum, mogu li se spojiti?
Ovih dana je globalna anksioznost svakako nesrazmerna u odnosu na stvarnu pretnju koju predstavlja virus. Ljudima je teško prihvatiti novonastalu situaciju, i tu i dalje prednjače dežurni hejteri, kritičari i ljudi koji u svemu vide katastrofu i beznađe. Da bi se adaptirali na novonastale uslove, umirili sebe i druge i počeli da delujemo proaktivno, potrebna nam je reorganizacija pre svega naše svesti i zdravog razuma. Izvlačenje na površinu najplementijih, možda duboko zakopanih stvari u nama, usled ubrzanog tempa i zahteva modernog vremena. Zato, upravo sada, u ovom periodu nesigurnosti, moramo da zastanemo, primetimo i upijemo neke pozitivne promene koje su se već dogodile, na neprimetnom nivou, iz novonastalog stanja.
1. Više nismo neosetljivi na ono što je zaista važno
Bolesti i nesreće, na stranu negativnih posledica koje mogu biti u manjoj ili većoj meri prisutne ,uvek pokreću i niz neočekivanih pozitivnih događaja. Prvo, imaju tendenciju da usmere našu pažnju na stvari koje obično uzimamo zdravo za gotovo. Paradoksalno je da ih tek kada ostanemo bez takvih stvari počnemo ceniti – ili čak biti svesni da postoje. Na primer, osobe koje pate od astme govore koliko su zahvalne svežem vazduhu i neometanom disanju. Slomljena noga ili pokvaren auto mogu nas “naterati” da uživamo u slobodi kretanja. Ili opet, neočekivana nesposobnost da se pomerate bez napora može izazvati talas podrške prijatelja i rođaka koji nude pomoć u vožnji ili odlasku u prodavnicu. Samo iz primera takvih manjih “nesretnih” slučajeva setimo se svojih najmilijih i kreiramo ili obnavljamo rituale poput udruživanja, solidarnosti, šetnji s prijateljima ili zajedničkog obroka. Bolesti i nesreće su takođe blagoslov za okupljanje porodica, prijatelja i raznih vrsta zajednica.
Masovna anksioznost, ekstremne mere karantina i izolacije, kao i prenaglašeno medijsko izveštavanje o pojavi COVID-19, drastično su preusmerili našu pažnju prema mnogim ključnim karakteristikama našeg života. Sada smo više svesni svog zdravlja i zahvalni za svaki novi dan bez ikakvih simptoma. Svesni smo ranjive i osetljivije populacije u našem društvu, i koliko nam je stalo do njih i njihove zaštite. Zahvalni smo takođe i lekarima i svom medicinkom osoblju koji stoje prvi na liniji odbrane protiv virusa, lancima proizvodnje, snabdevanja, održavanja čistoće i nege, bez kojih naša društva ne bi postojala. Najbitnije je da smo sada svesni da imamo jedni druge, i da smo svi podjednako deo ovog društva, bez socijalnih ili klasnih razlika. Briga jednih o drugima je ono što je omogućilo našoj vrsti da opstane i uspeva protiv svih neprijatelja kroz vekove. Podsećajući na to da su naši životi suštinski povezani, i uzimajući u obzir krhkost sveta koji smo uzeli zdravo za gotovo, podsećamo se i koliko smo jedni drugima dragoceni. I evo dokaza da panika i razum ipak mogu da se ujedine.
2. Saradnja između ljudi se neviđeno širi na globalnom nivou
Pre nego što je panika oko korona virusa pokrenula našu pažnju, svet se već suočio sa epidemijom anksioznosti, usamljenosti, mentalnih bolesti i sve većom neizvesnošću o budućnosti. Od politike do klimatskih promena, očaja i društvenih medija koji iskorištavaju našu mentalnu ranjivost, simptomi razjarenog individualizma su nam već u nekoj meri uništili živote. Na mnogo načina, uslovi za globalnu krizu panike i mentalnog zdravlja već su postojali. Možda ova epidemija pruža pravovremeni protivotrov svemu ovome.
Kako smo se sada svi fokusirali na ono što je najvažnije, vitalni značaj koordinacije i saradnje ponovo je postao stvarnost. Obilje negativnih informacija koje nas čine opsesivnim kad biramo šta da čitamo, izveštavamo ili o čemu da razmišljamo u ovim nesigurnim vremenima. Hipotetički scenariji urušavanja čitavih zdravstvenih sistema, ljudi koji umiru ili retki incidenti paničnog zataškavanja mobilišu našu pažnju kreću se virusno putem društvenih mreža i odmažu u stvarnoj pomoći i razumnoj reakciji koju možemo pružiti jedni drugima.
Ono što zaboravljamo da primetimo, a o čemu se slabije izveštava ili deli putem društvenih mreža, a i to se zadnjih dana drastično menja u pozitivnom smeru, su uobičajeni zajednički poslovi: ljudi koji strpljivo čekaju svoj red u apotekama, ili preduzimaju mere opreza da zaštite slabe, dobročinstvo među ljudima koji se nikada nisu zvanično upoznali, podrška prijatelja, porodice koje posle ko zna koliko vremena su sada na okupu i provode vreme zajedno, volonteri koji donose hranu i potrepštine najstarijim i najosetljivijim sugrađanima. U mnogo većem obimu, svetske vlade sada koordiniraju preventivne mere sa stepenom saradnje koji nikada ranije nije viđen, i to su neke od stvari zbog kojih možemo da se nadamo svetlijoj i bezbednijoj budućnosti. Opet važi ona stara- svi za jednog, jedan za sve! Panika i razum su se opet ujedinili.
3. Globalna pandemija proširuje naše vidike i shvatanja
Prirodne katastrofe obično okupljaju ljude i podstiču spontana dela solidarnosti, čak i među ljudima koji se međusobno ne poznaju. U prošlosti se često pokazivalo da su pandemije tužan izuzetak od ovog pravila, jer se obično sa strahom od zaraze povećava i netrpeljivost među ljudima i razne vrste sukoba. Ali, možda je ipak čovečanstvo naučilo nešto na greškama iz prošlosti.
Pojava brzih i elektronskih medija (od štampanih medija i telegrafa do radija, televizije i interneta) omogućila je efikasno širenje informacija. Saradnja i sukobi su se, dakle, eksponencijalno širili kako su se naši svetovi integrisali. Ono što nas je istorija naučila, drugim rečima, jeste da granice naše plemenske psihologije otežavaju favorizovanje „naše“ grupe nad drugima, a ljudima je mnogo lakše kada se okupljaju protiv percipiranog neprijatelja nego radi nekog pravednog razloga. Ili opet, da se plemenske granice naše psihologije samo proširuju kada grupe mogu sarađivati protiv većeg (u ovom slučaju nevidiljivog) neprijatelja.
U ovo vreme mnogi od naših psiholoških mehanizama i društvenih normi evoluiraju uz pomoć patogena i izbegavanja infekcija, i pomisao na pandemiju pruža važnu, intuitivnu, promenu životne mogućnosti čemu treba da posvetimo našu pažnju i prioritete. Pandemije na taj način nude opipljivu priliku za ujedinjenje čitavog čovečanstva protiv stvarne pretnje, bez potrebe da se bave bilo kakvim isključivim akcijama.
4. Konačno usporavamo
Prekomerni rad i prekomerna produktivnost je još jedan problem koji nam pomaže da prevaziđemo pojavu ovog virusa. Od lošeg mentalnog zdravlja do zagađenja, već je postalo očigledno da je ovisnost naših društava o prekomernoj proizvodnji, prekomernoj potrošnji i pojedinačnim dostignućima, političkim i ekološkim katastrofama. Kako se u svetu primenjuju mere socijalnog distanciranja, od Kine do Italije, već je dokumentovano naglo povećanje kvaliteta vazduha koji spašava život, pročišćenje reka, ponovno pojavljivanje riba i ptica na mestima zagađenim do samo par meseci pre. Iz ovoga zaključujemo da smo mi najveći neprijatelji i sebi i prirodi, koja nas treba spasiti.
U ovom trenutku većina nas već živi u uslovima prisilne sporosti i distanciranja, što nam konačno pruža mogućnost da radimo manje, provodimo vreme sa voljenim osobama i pronađemo vreme za ćaskanje, čitanje, sviranje, pevanje, kuvanje i uopšte bavljenje svim onim zadovoljstvima koje smo zaboravili da gajimo dok smo jurili uzaludne ciljeve svog ubrzanog, anksioznog života. Naša tradicija je u desetinama i stotinama godina pre praktikovala dane odmora i okupljanja poput nedeljnog ručka, gde bi takvo ritualno okupljanje porodica ojačalo veze i potvrdilo ljubav i zajedničku potragu za smislom života. Pojava ovog virusa nas je takođe podsetila na to da je razbijena jedna, nekada jaka socijalna veza među ljudima, i pokazuje nam način kako da to popravimo.
5. Nalazimo značenje i smisao svega, čak i u izolaciji
Postajemo svesni da će ravnoteža između sporosti i izolacije i dalje biti izazov u narednim nedeljama. Obavezno je preporučljivo da pratimo preporuke lekara i stručnjaka, kao i da sprovodimo rigorozne mere discipline kako bismo pomogli u zaštiti najugroženijih. Jer u paničnim situacijama, panika i razum moraju biti u zajednici.
Postoji vreme za sve nas pod suncem- vreme za zagrljaj, i vreme da se suzdržite od zagrljaja.Teško je prihvatiti da je najvažnija i najkorisnija stvar koju u ovom trenutku možemo učiniti je ostati kod kuće. Ali to radimo kako bismo spasili živote jedni drugima, i brinuli jedni o drugima.
Suzdržavanje od zagrljaja, poput zahvalnosti za vazduh tokom napada astme, može nas učiniti duboko zahvalnim drugima. Sada smo svesni šta je važno i šta uzimamo zdravo za gotovo. U izolaciji sada trebamo razmotrimo uzaludnost i usamljenost naših nezasitnih apetita za bogatstvom, sticanjem i bolesnim ambicijama.
Na kraju krajeva, ova kriza usled virusa i izolacija nas podseća na jednostavne stvari koje nas čine celovitim i srećnim: provodimo vreme sa porodicom i voljenima. Imamo hranu. Najzad možemo da se naspavamo. Ponovo možemo da osetimo lepotu sunčevih zraka na svojoj koži. Sa svojih terasa i prozora uživamo u buđenju ranog proleća, uz nadu da ono znači i buđenje naših duša, svesti, saosećanja, brige jednih za druge i ljubavi jednih prema drugima.
Budimo pomalo zahvalni što su nas ova problematična vremena ponovo zbližila. Samo sami sebe možemo spasiti. A ponovno buđenje i obnova prirode je tu da nas ponovo na to podseti. Sunce će ponovo izaći. I uvek će na kraju pobediti život.
