Kako da prepoznate burn out sindrom?
Ko je u riziku od burn outa ? Da li je ovaj sindrom isto što i stres ? Kako na vreme prepoznati burn out i koji su načini samopomoći da ne sagorite – otkriva nam psihijatar i psihoterapeut prof. dr Nevena Čalovska Hercog.
Sindrom sagorevanja na radu (burn out) karakterišu emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija (otuđenje) i nisko lično postignuće. Predstavlja prolongirani odgovor na hronične, emocionalne i međuljudske stresore koji su povezani sa radnim okruženjem, nastaje kao posledica neusaglašenih odnosa između zaposlenih ljudi s jedne strane, i radne sredine, s druge.
Prema rasploživim podacima, više od polovine zaposlenih ima simptome rane faze sagorevanja, dok čak svaki deseti zaposleni doživi krajnju fazu sagorelosti, koja trajno pogoršava radne sposobnosti. Sindrom sagorevanja na radu je prisutan kod 48 do 69% ljudi u Japanu i Tajvanu, kod oko 20% u Sjedinjenim Američkim Državama i kod oko 28% ljudi u državama Evropske zajednice, isključujući države istočne Evrope, u kojima nisu vršena istraživanja ovog problema.
Iako se sagorevanje na radu može javiti na svakom poslu, najčešće se javlja u pomagačkim profesijama i onim profesijama gde ima dosta kontakta sa ljudima.
Sindrom sagorevanja ili burn out sindrom
Svetska zdravstena organizacija je definisala sindrom sagorevanja kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno rešen i navodi da sindrom sagorevanja ima tri dimenzije:
– osećaj iscrpljenosti ili gubitka energije;
– povećana mentalna distanca od posla, ili osećanja negativizma ili cinizma u vezi sa poslom;
– smanjena profesionalna efikasnost.
Kombinacija visokih zahteva radnog mesta i niska autonomija zaposlenih pri obavljanju posla, posebno izražena emocionalna scrpljenost, utiču na pojavu sindroma sagorevanja na radu.
Emocionalna iscrpljenost javlja se onda kada osoba oseća da su se njene emocionalne rezerve iscrpile i da više nije u stanju da daje drugima. Usled toga osoba se distancira od posla, manje se posvećuje njegovim zahtevima i počinje da ga obezvređuje. To se ogleda u načinu na koji se odnosi prema korisnicima svojih usluga, gde se često razvija bezosećajnost i ravnodušan odnos prema njima. Takav negativan stav može čak prerasti u vrlo grubo i neosetljivo ponašanje ili povlačenje od drugih. To dalje vodi smanjenom ličnom postignuću, odnosno opadanju osećaja kompetencije i manjoj uspešnosti u radu s ljudima. Osoba koja je „sagorela” menja sliku o sebi, smatrajući da se trajno promenila, da je „pukla”, postala slaba i bezvredna osoba. Osoba u sagorevanju razvija snažno unutrašnje samooptuživanje i samoprezir i reaguje depresivno.
Simptomi sindroma sagorevanja
Simptomi ispoljavanja sindroma sagorevanja na radu su:
− fizički simptomi − dugo trajanje tzv. „malih oboljenja“: zamor, malaksalost, hronični neodređeni fizički bolovi, glavobolja, bol u leđima, nesanica, stomačne tegobe;
− simptomi vezani za ponašanje: nadražljivost, nervoza, stalna napetost, impulsivnost, eksplozivnost, ljutnja, povećano korišćenje alkohola ili droge, problemi odnosa u braku ili na poslu;
− kognitivni i afektivni simptomi: emocionalna krutost, preosetljivost, zatvorenost, tuga, pesimizam, bespomoćnost, osećaj beznadežnosti, osećaj gubitka, sniženo raspoloženje, nedostatak pažnje.
Ispoljavanje sindroma sagorevanja na radu manifestuje se u četiri faze:
- radni entuzijazam: osoba je maksimalno posvećena poslu, udovoljava ljudima sa kojima radi, ne dopušta sebi dnevni ili godišnji odmor. Ovakvo angažovanje ne dovodi do adekvatnog zadovoljstva, te osoba postaje razočarana i nezadovoljna;
- stagnacija koju karakterišu teškoće u odnosima, kako sa saradnicima, tako i sa porodicom, prijateljima. Osoba je emocionalno ranjiva i nepoverljiva. Najčešće izlaz vidi u sledećoj fazi;
- emocionalno povlačenje i izolacija kao obrazac još više doprinosi doživljavanju posla kao besmislenog i bezvrednog. U ovom stadijumu počinju prvi znaci telesnog iscrpljivanja, što predstavlja dodatni stres i dovodi do poslednje faze;
- apatija i gubitak životnih interesa javlja se kao odbrana od hroničnog nezadovoljstva na poslu. Prvobitno oduševljenje i samouverenost prelaze u cinizam i ravnodušnost, javlja se gubitak vere u sebe i svoje sposobnosti. Osoba koja dospe u četvrtu fazu – ili se odlučuje na promenu ili ostaje na poslu, ali je potpuno bez motivacije.
Diferencijalna dijagnoza burn out sindroma
U diferencijalnoj dijagnozi sindrom sagorevanja na radu treba najpre razlikovati od stresa. Razlika postoji u odnosu na dimenziju vremena, gde je stres privremeno stanje, a sindrom sagorevanja na radu je proces koji traje duže i ima sliku hroničnog poremećaja. Takođe, sindrom sagorevanja na radu, treba razlikovati i od depresije i nezadovoljstva poslom.
Razlika u odnosu na depresivni poremećaj postoji na osnovu domena, gde se sindrom sagorevanja odnosi na domen radnog mesta, a ne i na druge oblasti života pojedinca, jer su, bar na početku procesa, simptomi uslovljeni isključivo situacijom na radnom mestu. Pri tom je sindrom sagorevanja na radu isključivo povezan sa sadržajem posla, što je suprotno depresiji, koja može biti povezana sa svim oblastima čovekovog života. Inače, zapaženo je da su osobe sklone depresiji osetljivije na pojavu sindroma sagorevanja na radu.
Prevencija sindroma sagorevanja na radu
Istraživanja ukazuju da u sprečavanju sindroma sagorevanja na radu značajniju ulogu imaju faktori situacije i organizacijski faktori od individualnih. Promene individualnih faktora odnose se na snalaženje sa izazovima kroz učenje veština (relaksacija, učenje komunikacije sa ljudima, sticanje samopouzdanja, meditacija). Promena u organizaciji okruženja na poslu odnosi se na bolje snalaženje u kolektivu, učenje strategija povratka na posao, mere opuštanja.
Smatra se da je najbolja kombinacija primena obe strategije.
Jedan od uspešnih načina podizanja otpornosti na stres je strategija samopomoći koja preporučuje da se najpre sagledaju koje su situacije stresne, a zatim da li je moguće te situacije ublažiti ili eventualno izbeći. Od značaja su i metode samopomoći kao što su: razvijanje samokontrole i odgovornosti, uzimanje češćih i kraćih godišnjih odmora, negovanje optimističkog pogleda na svet, spremno dočekivanje stresa na poslu itd.
Načini samopomoći
− samoopažanje vlastite izloženosti stresu i njegovih posledica
− potrebno je uočiti koliko problemi na poslu imaju uticaj na spavanje, odnose u porodici, ishranu;
− strukturisanje vremena: odrediti prioritet zadataka, napraviti raspored rada i odmora za svaki dan;
− postavljanje granice: profesionalni ciljevi moraju biti jasni, realni i ostvarivi, mora se omogućiti odmor;
− posmatranje unutrašnjeg „dijaloga“: pokušati preformulaciju negativnih rečenica („ne mogu“, „ne znam“) u pozitivne („mogu“, „znam“) uz samoohrabrivanje;
− tehnika samoohrabrivanja: naći pozitivne stavove u životu koji dominiraju, postati svestan uzročnika stresa;
− tehnike relaksacije: pasivne (slušanje muzike, čitanje,spavanje) i aktivne (sve tehnike koje dovode organizam do opuštanja);
− negovati međusobne odnose sa kolegama na poslu, međusobnu podršku koja pospešuje rad i umanjuje faktore koji doprinose javljanju sindroma sagorevanja na radu.
Potrebno je razvijati veštine komunikacije sa drugima koje doprinose prevenciji javljanja sindroma sagorevanja na radu;
− u težim slučajevima koji dugo traju preporučuje se psihoterapijski tretman.
Očuvanost psihičkih funkcija i normalno mentalno funkcionisanje zavise od nivoa serotonina i ostalih neurotansmitera. SAM-e je prirodni metabolit, čijom se suplementacijom na prirodan način podstiče stvaranje neurotransmitera koji su zaduženi za dobro raspoloženje i psihičko funkcionisanje. Proizvod na bazi SAM-e kakav je Tensilen® zbog svog sastava može pomoći u stanjima prolongiranog psihičkog stresa i poteškoća u funkcionisanju – kod umora, iscrpljenosti, lošeg raspoloženja, nervoze i psihičke napetosti.
Pojedinici, svesni značaja koji u pojavi sindroma sagorevanja na radu ima njihov posao, a u nemogućnosti da spreče njegovu pojavu, jedini izlaz za sebe nalaze u promeni radnog okruženja, te napuštaju posao.
