Ako neko hvali i kritikuje druge da li zapravo može nešto saznati i o sebi? Apsolutno da! Način na koji ocenjujemo druge nije samo funkcija njihovih objektivnih karakteristika. Zapravo to je takođe odraz naše ishodišne tačke, koju oblikuju naša životna iskustva, ciljevi i vrednosti, kao i naše skrivene želje i strahovi. Stvari koje najviše kritikujemo i hvalimo kod drugih govore ne samo o njima, već i o nama, ponekad na iznenađujuće načine.
Ovo su pet nalaza istraživanja koji bacaju svetlost na vezu između društvenog prosuđivanja i naše ličnosti. Iznenadite se…
1. Ako ljude obično vidite kroz ružičaste naočare
Možda ćete se truditi da budete stalno raspoloženi, osobina ličnosti koju karakteriše toplina, ljubaznost i empatija. Možda nije iznenađujuće da će prijatni ljudi verovatno imati tendenciju da druge gledaju pozitivno, usredsređujući se na njihove dobre osobine i prevideći upozorenje kada se oni ponašaju loše.
U stvari, prijatni ljudi nemaju bazičnih problema sa prepoznavanjem i neodobravanjem štetnog ponašanja, posebno kada se radi o prestupima poput sebičnosti ili hladnoće. Imaju samo manje verovatnoće da će pokazati da znaju da ih drugi lažu ili varaju na bilo koji način.
Nastojati da vidimo najbolje u ljudima je kvalitet sa puno prednosti. To je verovatno jedan od razloga zašto su susretljivi ljudi skloniji sreći u svojim odnosima i zadovoljniji životom. Ali istraživači upozoravaju da i ružičasta percepcija može imati i slabe strane. Poput nevoljnosti da izraze zabrinutost zbog problematičnog ponašanja zbog straha od povrede nekoga, ili stresa koji proizlazi iz nepovezanosti između privatnih osećanja i javnog izražavanja. Ako se poistovetite sa ovom situacijom, vredi uzeti u obzir da istinska ljubaznost ponekad zahteva da se ponašate na način koji ne deluje prijatno na njihovoj površini, ali koji su na kraju bolji i za druge – i za vas.
2. Ako ne možete da podnesete narcisoidne osobe
U ovom slučaju je manje verovatno da ste i sami narcisoidni. Ali, ako vam narcisi zapravo ne smetaju, verovatnije je da ćete imati narcističke karakteristike.
U jednoj studiji [1], učesnici koji su postigli viši rezultat zahvaljujući narcisoidnim crtama bili su manje kritični od onih sa niskim ocenama Facebook profila koji su ispoljavali narcističke tendencije, poput učestalih promena statusa i postova poput „Volim samog sebe“ ili „Da sam vodio ovo mesto stvari bi išle mnogo bolje.“ Umesto toga, narcisoidni učesnici bili su kritičniji prema profilima koji su pokazali skromnost i poniznost, a karakterisali su ih ređim ažuriranjima statusa i postovima koji izražavaju sumnju u sebe.
Jedna interpretacija ovih nalaza potiče iz istraživanja koja sugeriše da smo skloni da volimo ljude koji su nam slični. Narcisi, za koje se čini da imaju određenu svest o vlastitom narcizmu, mogu smatrati druge narcise kao “srodne duše”, ističu istraživači, ili mogu poštovati njihove dominantne ličnosti. Međutim, ako narcisoidni kolega predstavlja pretnju ili izvor takmičenja, to bi mogla biti drugačija priča.
3. Ako prosuđujete nečiju ličnost na osnovu jednog ponašanja
Tada je veća je verovatnoća da imate nezavisni model ličnosti koji naglašava vašu autonomiju iunutrašnju motivaciju. Suprotno tome, ljudi koji ne povezuju ponašanje i ličnost snažnije imajuverovatnoću da imaju međuzavisni model osobenosti koji naglašava društvene uloge i kontekst.
U studiji koja je pokazala ovu razliku, učesnicima je pokazan niz lica i povezanog ponašanja (npr., ta osoba svake večeri proverava požarni alarm). Učesnici koji su klasifikovani kao samostalni modelponapanja brže su povezali reči povezane sa osobinama (npr. “oprezan” ili “neurotičan”) sa odgovarajućim licima, u poređenju sa onima u međuzavisnoj grupi. Pretpostavka je bila da je nezavisna grupa veća verovatnoća da će objasniti situacijska ograničenja prilikom tumačenja ponašanja – na primer, možda je osoba koja je svake noći proveravala alarm radila zbog povećanog rizika od požara u okolini, a ne zbog osobina ličnosti samih po sebi.
Istraživači su otkrili da su nezavisni modeli ponašanja češći u zapadnim kulturama, a međuzavisni modeli su češći u istočnim kulturama, ali postoji i varijacija unutar kultura povezanih sa faktorimakao što su društvena klasa, geografski region i religija, kao i varijacija kod pojedinaca. Nadalje, mnogi ljudi su negde u zlatnoj sredini, videći kako ponašanje utiče i na osobine i na situaciju. Nije da je jedna perspektiva validnija od druge, ali kada smo skloni da rasuđujemo samo u jednom pravcu,verovatno je da ćemo propustiti slučajeve u kojima stvari zapravo egzistiraju u potpuno drugoj sferi.
4. Ako nekoga ne volite na prvu loptu ili bez ikakvog vidljivog razloga
Ovo na prvi pogled može biti može biti zato što osećate zavist prema njima ili im predviđate uspehkoji vi nemate. A da li je zaista tako?
Postoji puno razloga zbog kojih možda nismo ljubitelji nekoga, ali kada nivo prezira deluje obrnuto proporcionalno uvredljivom ponašanju, to nam govori da se možda događa nešto više.
Iako to možda ne bismo želeli da priznamo sebi, ovi osećaji mogu proizlaziti iz negodovanja zbognečijeg postignuća ili dobre sreće. Na primer, ako vaš saradnik osvoji nagradu koju ste vi planirali,možda ćete otkriti da ste iznenada iznervirani više nagradom nego njihovim kvalitetima. Prema modelu održavanja samoevaluacije, ljudi se često osećaju ugroženim uspehom bliskih drugih, aponekad reaguju distancirajući se od te osobe ili pokušavajući da je sruše – ako ne doslovno, onda bar u glavi.
Ali nisu samo bliski ljudi oni od čijeg se uspeha možete osećati preteće. Slavne ličnosti su često meta neobjašnjivog neprijateljstva. Pored toga, studije pokazuju da je veća verovatnoća da ljudi negativno ocenjuju uspešne članove grupe kada je ugroženo njihovo samopoštovanje, a sam čin davanja negativne ocene može privremeno ojačati njihovo samopoštovanje.
5. Ako ste kritični prema nekome ko ima drugačiji način života od vašeg
To može značiti da imate osnovne sumnje u svoj životni stil.
Svi se želimo dobro osećati tamo gde se nalazimo u životu. Dakle, kada vidimo da neko napreduje udrugačijoj situaciji, to može stvoriti neudoban osećaj kognitivne disonance. Jedan od načina na kojise naš um nosi sa tim osećajem je kroz proces zvan normativna idealizacija, koji uključuje posmatranje sopstvenog statusa kao idealnog za sve ljude i posmatranje onih koji se ne slažu sa našim stavovima u negativnom svetlu.
Jedno je istraživanje pokazalo da ljudi imaju tendenciju da idealizuju svoj status u odnosima,pogotovo kada na taj status gledaju kao na trajniji (npr. u dugim vezama ili brakovima). Na primer, ljudi u dugim vezama su se verovatno barem donekle složili da su upareni pojedinci „generalno vredniji članovi društva“ i „uopšte imaju značajnije, ispunjenije živote“.
Istraživači su takođe otkrili da normativna idealizacija može uticati na ponašanje. Pored statusa odnosa sa drugima, kognitivna disonanca može uticati na društvenu osudu za mnoge različite životne okolnosti, uključujući roditeljski status, odluke o karijeri i najrazličitije izbore raznih ličnih stvari.
Nema ništa loše u tome što možemo biti ponosni na sebe i svoj život, ali kada se sa tim divljenjem pretvara u odnosu na druge, to sugeriše da na neki način nismo potpuno iskreni prema sebi. Čestoje jednostavno da se borimo da priznamo (neizbežne) kompromise, i da bismo mogli imati koristi od prihvatanja stvarnosti da svi putevi imaju svoje uspone i padove, kao i da se ljudi razlikuju u onome što im lično najbolje odgovara. Ali ponekad prekomerna idealizacija ukazuje na prisustvo ozbiljnih sumnji koje zaslužuju pomniju pažnju, poput onih koje bi mogle nastati kada se neko oseti zaglavljenu toksičnoj vezi.
Ovo je samo pregršt mnogih načina kako se socijalne osude oblikuju prema individualnim karakteristikama. Uvid u ove konekcije ne samo da nam može dati veću samosvest, već nam može pomoći i da uočimo potencijalne pristranosti i da u skladu s tim prilagodimo svoja osuđivanja.
[1] https://digitalcommons.trinity.edu/cgi/viewcontent.cgi article=1082&context=psych_faculty
